GEK BLOG: PUTOPISI


Change language: English


Мистичан, магичан, ванземаљски... Ртањ

25.3.2017.

Рано је ујутру. Стижем на полазну тачку око 5:40. Супер сам с обзиром да скоро уопште нисам спавала. Тражим около продавницу да купим батерије и видим прво Рилета који је ипак дошао у нади да ће се некако једно место ослободити, ту је и Санела међу првима, а онда и остали долазе и полако се окупљамо. Сви су весели, спремни за пешачење и освајање Ртња. Долази и екипа из аута, упознајемо се и Јелена каже: „Имам једну новост, иде још један ауто, било је још заинтересованих, па нисам смела јуче да ти кажем да се не изнервираш“ хаха, слатко сам се насмејала и рекох нема проблема. Последња долази Ирина, и крећемо у 6:15, пут Ртња. Ауто екипа ће нас сустићи у току пута. Након изласка из Београда, убрзо су скоро сви заспали. Стижемо до Параћина и скрећемо за Зајечар (одустајемо од паузе на еко пумпи да не би будили путнике, тако су слатко спавали ) и одлучујемо да ће пауза бити код етно ресторана Балашевић. Стижемо, али авај нестало им струје и нисмо могли да попијемо најбитнији напитак да нас разбуди. И још једна чињеница за ресторан је да су цене мало веће, што ме изненадило, с обзиром да сам прошле године била овде и биле су пристојне. Лазар и Анамарија су се сетили и понели термос са кафом, па ко је био у кризи могао је узети који гутљај од њих . Придружује се и ауто екипа и коначно се упознајемо и са осталима. Скрећемо десно од ресторана за село Ртањ и стижемо око 9:15. Тамо нас већ чекају моји Врањанци и Прокупчани . Када смо се званично сви окупили, нас 37 младих авантуриста, представљам себе, мог партнера Немању и још једном програм туре.


Пешачење може да почне, идемо кроз село до стазе (у питању је јужна страна), Немања је на зачељу, ја сам на челу, барем била неко време, али Ирина и Ташин су баш дали по темпу . Први део стазе је био константни успон и за неке је био доста тежак, а још је било и сунце упекло, па не знаш да ли да будеш у јакни, у дуксу, у мајици... Било је суво и огољен призор, дрвеће уништено и посечено. Правимо кратку паузу од десетак минута на малом проширењу, код познатог дрвета из кога излази тзв „змијска глава“. Крећемо се даље стазом, која је у овом делу до платоа, испред саме „пирамиде“, лаганија. До платоа смо стигли за око сат времена. Опет правимо паузу од 15 минута пред мало већим изазовом јер крећемо сада да се пењемо уз пирамиду цик-цак.


Опет сам на челу, да бих држала темпо, крећемо се лагано уз повремене паузице од минут, два и настављамо. Група је мало била развучена, али није било страшно. На пола пута су почеле да се јављају пречице па смо њима ишли и стигли на врх (Шиљак, 1565 мнв) до 12:15, а остатак до 12:30 (дакле за 2,5/3 сата), што је било супер тепмо за групу. Прешли смо висинску разлику од 925 м. Поготво све похвале за Тому фотографа, који је био међу првима , имао је мотивацију да би направио добре слике хаха. На врху смо се излежавали, клопали, фотографисали се, али нисмо могли баш да уживамо у погледу јер се подигла магла.



Након дуже паузе на врху, крећемо да се спуштамо лагано, ћаскамо, излежавамо се на сунцу и у селу смо били око 15:30. Ту се растајемо од Врањанаца, а ми остали крећемо пут еко села Гај Оскоруша. Првобитно смо кренули путем ка Балашевићу али сам се сетила да има краћи пут преко села Илино до Бољевца (око 12 км), па смо се окренули убрзо и наставили пут. Ушли смо у Бољевац, изашли на главну улицу, скренули десно, наишли на пут који се рачва и путоказ на десно за локални пут ка селу Планиница. Возили се још неких 13 км и тамо нас је код табле Планиница чекао Синиша и његов син Бањан. Поздравили смо се и кренули ка његовом имању лаганом стазицом дугом око 1км. Синиша зрачи позитивном енергијом и може се осетити и видети да је он нашао своје место/кутак за живот где се осећа лепо, слободно, окружен природом, ван свих дешавања модерног друштва. Поседали смо око стола напољу, освежили се домаћим чајем и водили разговор са њим. Било је интерактивно, мени веома занимљиво, јер смо могли да чујемо другачија схватања и видимо другачији начин живота у односу на онај који водимо у граду. Могли смо да купимо домаћи чај и прополис. Занимљив тренутак ми је био када је Бањан, дечак од 8-9 година питао Анђелу:
Б: „Да ли знаш шта је ово?
А: Па гусеница.
Б: Ма добро, али која?“



Нажалост нисмо могли да останемо дуго, након сат и по времена око 18:30 смо кренули натраг до комбија и кола, срдачно се поздравили са Синишом и његовом породицом, а потом и са ауто екипом, јер није било потребе да се у повратку пратимо. Током повратка нисмо правили паузе, јер смо сви спавали, па смо у Београд стигли око 21:30.


Успешан успон, супер млада екипа, лепо дружење и предах у Гај Оскоруши је било и више него довољно да лепо проведемо суботњи дан. Хвала свима који су били део дружине, до неких селедећих дружења, ваша Сашка!